.jpg)
A kada padne noć, na sebe stavljam plašt od mraka,
od zvezda i uzdaha,
Onda ponirem u sebe, sve do očaja gde sam te ostavio,
potonuo i zaboravio.
Pa onda krećem dalje gde još nisam bio, nisam snio,
jer tako mora biti, malo sniti pa zaboraviti…
Најпопуларнији чланци и стране
Dalje…
Gavran i ruža
Te večeri sam žurio, isto tako užurbano pozdravih Alempija, mahnuh mu rukom
u znak da se neću zadržavati. Psi nisu bili samnom, nešto ranije su bili prošetani
pa su sad knjavali u stanu, svako u svom ćošetu. Moja putanja tuda ovog puta je bila samo u ‘preletu’,
imao sam neke obaveze.
Međutim, svetleći drugar me natera da se zaustavim, prosto insistirajući:
–Čekaj bre malo, stani, imam nešto da ti pričam, gde si zapeo tako
-Uhh ne mogu sad brbljiva lampo, žurim, vidiš valjda
–Misliš da ćeš spasiti svet ako stigneš na vreme momče…vreme je precenjeno? Svi žure i svima gori pod nogama, a nikad se ne zapitaju da postoji trenutak baš u toj žurbi kada bi trebali da zastanu i razmisle kuda uopšte to jure.
Alempije priča – zaljubljeni par
Volim u sumrak da prošetam parkovima dok sunce polako gasne i nebo ima onu
crvenkastu boju kao makovi koji su počeli da venu.
Onda suton polako počinje da preovladava, spušta se sve više i više nad gradom,
a moj prijatelj Alempije se polako budi. Da, to je ona ulična svetiljka koju sam skoro pomenuo
da mi se svojim treptajima javlja svaki put kad prođem sa svojim psima u redovnoj šetnji
ne bi li obavili svoje „dužnosti“ olakšavanja, jelte.
Tu i tamo
Naviru senke iz daljina
bez putokaza, bez milosti
materija se ugiba, pršti,
čeka kap kiše.
Osujećena bol,
nadmašena radost…
Ko će prvi do cilja !?
Sutra je novi dan,
novi san,
a za snove, mesta nema…
Slika
Nisam do sad postavljao svoje crteže ali reko ajd’ nešto Ovo je rađeno pre nekih dva meseca. Ugljen i grafit i uglavnom
jerađeno kandžama…pardon, prstima. Dobar je osećaj kad se nagaraviš i brljaš😀
Bezdan
Odjednom, osetih prazninu, dovoljno tihu i duboku
da sam mogao čuti kamen kako rastavlja vazduh dok je padao,
a promicao se dole dugo, dugo, sve do bezdana,
sve do kraja vremena, survao se u tačku
gde se ne vidi početak ni kraj,
gde ne postoji Ništa osim Nečega.
Lampa koja govori
Ima jedna lampa u mom gradu gde obitavam, ulična svetiljka koja zatreperi svaki put kada prođem. Verovatno joj se poremetili kontakti na fasungu, ali meni nekako deluje kao da mi daje znak i pozdravlja me. Prozvao sam je – Alempije, zato što me to ime najviše podseća na lampu…logično, zar ne ? Nekad se upali, … Наставите са читањем
Buđenje
Jutro polako biva, rastače se između obrva, snova,
urlaju petlovi, vrište reke bez mostova,
besno gone urlike čamdžija bez putnika
i splavara bez napojnica,
a mi stojimo na obalama svojih košmara,
gledamo talase zamućene vode
kako pljuskaju o naše sumnje i strahove,
slušamo ptice koje grakću iznad leševa nemrtvih.
Još jedna kap rose, još jedan trag svetlosti
probija se, na horizontu…na jebenom horizontu…
Vreme
Popićemo još po kap
pa na put valja poći,
sve teče, sve prolazi
sve je San letnje noći.
Od vekova, od Eona,
trzaj snova se promiče
u daljini čujem zvona,
neko moje ime viče.
Kofere u ruke, kreni,
začuj zvuke
pođi k’meni.
A sat je stao,otkucao,
osim kiše,
ništa više…
Opet
Prokleo sam te vučjim očima,
ostavio ti trag da vidiš
odraz gde si bivala,
gde si snivala,
zašto je ovaj svet goreo,
a ja sam i dalje ujedao Mesec
obrasao koprivama,
gledao noćne ptice
što čuvaju naše gnezdo…
samo naše…
Kruni se ta bleda svetiljka
na nebeskom svodu,
gleda kako ti jutro uzima
sjaj iz oka,
ti odevena u odoru zore
ideš prema horizontu
tamo me čekaš,
a znaš da tamo neću biti…
Ulična svetla trepere,
odavno je prošla ponoć,
treba zaspati, treba usniti…opet…
