.jpg)
Huuuaa…evo mene opet, pa da nastavim i „završim“ ako nemate ništa protiv.
I da, malo mi je postalo zamorno da pišem ili čitam priče u nastavcima, tako da od sada
neću više praktikovati tako nešto. Kada budem pisao biće to u ‘jednom komadu’. Praktničnija i svarljivija rabota.
Danas pročitah članak u novinama što me podseti na neka dešavanja od prošle godine,
u ovo vreme letnje.
Rekoh, ajd’ malo da izevociram uspomene koje i nisu baš tako lepe.
Elem, probudim se ja tako jednog zagrejanog letnjeg jutra. Sunce je već dohvatilo prozore i šiba unutra, pravi optimalnu temperaturu za podrazumevano crkavanje od vrućine.
Malo se meškoljim, mljackam, škiljim negde u belinu plafona, okrećem vamo-tamo. Između ostalog, osećam i ‘ladne njuške na licu od moja dva velika psa kako me zovu u svoju jutarnju redovnu šetnju….A okeejj, nije bio baš cik zore, uspavah se malkice, prebacilo je deset časova.
I život tako korača, smenjuju se jutra i večeri, vetrovi huču… i bi tama i bi svetlost. Večiti krug meda i žuči.
A šta drugo da kažem više, biće kako je zapisano.
Dolazim iz neke druge galaksije
na tragu svetlosti, brži od elektrona, sporiji od misli,
grabim ka mom sazvežđu od kog sam sakovan
ovaploćen i istesan.
Dolazim da počupam jezike slatke ali lažne
gde istina ne postoji, gde magija uvire…lagano
A bljuvao sam u zvezde iz svojih aorta
sa svakim otkucajem Svemira
i tražio nešto čisto, kao
miris zvezdane prašine,
aromu grčkih filozofa
koji zagovaraše – istinu
Tako bi, tako i osta.
A kada noć siđe, na sebe stavljam plašt od mraka,
od zvezda i uzdaha,
Onda ponirem u sebe, sve do očaja gde sam te ostavio,
potonuo i zaboravio.
Pa onda krećem dalje gde još nisam bio, nisam snio,
jer tako mora biti, malo sniti, pa zaboraviti…
Te večeri sam žurio, isto tako užurbano pozdravih Alempija, mahnuh mu rukom
u znak da se neću zadržavati. Psi nisu bili samnom, nešto ranije su bili prošetani
pa su sad knjavali u stanu, svako u svom ćošetu. Moja putanja tuda ovog puta je bila samo u ‘preletu’,
imao sam neke obaveze.
Međutim, svetleći drugar me natera da se zaustavim, prosto insistirajući:
–Čekaj bre malo, stani, imam nešto da ti pričam, gde si zapeo tako
-Uhh ne mogu sad brbljiva lampo, žurim, vidiš valjda
–Misliš da ćeš spasiti svet ako stigneš na vreme momče…vreme je precenjeno? Svi žure i svima gori pod nogama, a nikad se ne zapitaju da postoji trenutak baš u toj žurbi kada bi trebali da zastanu i razmisle kuda uopšte to jure.
Volim u sumrak da prošetam parkovima dok sunce polako gasne i nebo ima onu
crvenkastu boju kao makovi koji su počeli da venu.
Onda suton polako počinje da preovladava, spušta se sve više i više nad gradom,
a moj prijatelj Alempije se polako budi. Da, to je ona ulična svetiljka koju sam skoro pomenuo
da mi se svojim treptajima javlja svaki put kad prođem sa svojim psima u redovnoj šetnji
ne bi li obavili svoje „dužnosti“ olakšavanja, jelte.
Naviru senke iz daljina
bez putokaza, bez milosti
materija se ugiba, pršti,
čeka kap kiše.
Osujećena bol,
nadmašena radost…
Ko će prvi do cilja !?
Sutra je novi dan,
novi san,
a za snove, mesta nema…
Nisam do sad postavljao svoje crteže ali reko ajd’ nešto Ovo je rađeno pre nekih dva meseca. Ugljen i grafit i uglavnom
jerađeno kandžama…pardon, prstima. Dobar je osećaj kad se nagaraviš i brljaš 😀
Odjednom, osetih prazninu, dovoljno tihu i duboku
da sam mogao čuti kamen kako rastavlja vazduh dok je padao,
a promicao se dole dugo, dugo, sve do bezdana,
sve do kraja vremena, survao se u tačku
gde se ne vidi početak ni kraj,
gde ne postoji Ništa osim Nečega.
