ima neka tajna veza…

Kategorije postova

Upišite svoju e-mail adresu i pratite blog

Придружите се 90 других пратиоца

Nedelja…


…pomalo lenjo jutro ali par energetskih napitaka rešiće stvar. Nisam ljubitelj sunca i toplote, verovatno to me nekako i rastoči. Otpiću još koji gutalj, pa izlazim da uhvatim još malo svežine dok nije vrućinom zahuktao dan. ——————————-    

Hmmm…


Čovek se oseća nekad tako staro, pregaženo, životni krug se vrti i vrti, sve izgleda kao >>Dan mrmota<< . Juče je isto što i danas, sutra je isto što i juče pa makar se i galaksije sudarale i svet se survavao i uzdizao do nebesa.  

Reborn


Nisam odavno crtao vukove. Prijalo mi je dok sam radio.

Malo sam spleten sa rečima u nekom tekstualnom izražavanju jer već duže vreme koristim papir i olovku isključivoza crtanje.

Ovo mi je najsvežiji rad od pre neki dan, pa tako sa njim i započinjem novi serijal nekih misli kroz autorske radove(crteže).

Ovog puta prožeću sa fantastičnom baladom o vuku nastalo iz pera Mike Antića tj. nekim delovima.

—————————————-

Vuk

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je naćas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao sto ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znaš gde se završava.

Kako mu izgleda dan? Na šta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.

Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

————-

M. Antić

————–

Plava ptica iz oblaka


Dugo me nije bilo ovde. Šta znam, nešto mi nije bilo do pisanja. Nisam pisao ali sam slikao i crtao, tako da će u narednom periodu, tematika biti likovnog karaktera u sklopu sa (možda ponekad)nekim svojim stihom ili prigodnom muzikom. Kao da su mi reči usahle, ne umem više da se njima izrazim zato sve … Наставите са читањем

Ajd još nešto da vam reknem


Huuuaa…evo mene opet, pa da nastavim i „završim“ ako nemate ništa protiv.
I da, malo mi je postalo zamorno da pišem ili čitam priče u nastavcima, tako da od sada
neću više praktikovati tako nešto. Kada budem pisao biće to u ‘jednom komadu’. Praktničnija i svarljivija rabota.

(више…)

Ček, da vam ispričam nešto…


Danas pročitah članak u novinama što me podseti na neka dešavanja od prošle godine,
u ovo vreme letnje.
Rekoh, ajd’ malo da izevociram uspomene koje i nisu baš tako lepe.

Elem, probudim se ja tako jednog zagrejanog letnjeg jutra. Sunce je već dohvatilo prozore i šiba unutra, pravi optimalnu temperaturu za podrazumevano crkavanje od vrućine.
Malo se meškoljim, mljackam, škiljim negde u belinu plafona, okrećem vamo-tamo. Između ostalog, osećam i ‘ladne njuške na licu od moja dva velika psa kako me zovu u svoju jutarnju redovnu šetnju….A okeejj, nije bio baš cik zore, uspavah se malkice, prebacilo je deset časova.

(више…)

Od danas do sutra


I život tako korača, smenjuju se jutra i večeri, vetrovi huču… i bi tama i bi svetlost. Večiti krug meda i žuči.

A šta drugo da kažem više, biće kako je zapisano.

Svemir u pakovanju laži


Dolazim iz neke druge galaksije
na tragu svetlosti, brži od elektrona, sporiji od misli,
grabim ka mom sazvežđu od kog sam sakovan
ovaploćen i istesan.
Dolazim da počupam jezike slatke ali lažne
gde istina ne postoji, gde magija uvire…lagano

A bljuvao sam u zvezde iz svojih aorta
sa svakim otkucajem Svemira
i tražio nešto čisto, kao
miris zvezdane prašine,
aromu grčkih filozofa
koji zagovaraše – istinu

Tako bi, tako i osta.

Dalje…


A kada noć siđe, na sebe stavljam plašt od mraka,
od zvezda i uzdaha,
Onda ponirem u sebe, sve do očaja gde sam te ostavio,
potonuo i zaboravio.
Pa onda krećem dalje gde još nisam bio, nisam snio,
jer tako mora biti, malo sniti, pa zaboraviti…

Gavran i ruža


Te večeri sam žurio, isto tako užurbano pozdravih Alempija, mahnuh mu rukom
u znak da se neću zadržavati. Psi nisu bili samnom, nešto ranije su bili prošetani
pa su sad knjavali u stanu, svako u svom ćošetu. Moja putanja tuda ovog puta je bila samo u ‘preletu’,
imao sam neke obaveze.
Međutim, svetleći drugar me natera da se zaustavim, prosto insistirajući:

Čekaj bre malo, stani, imam nešto da ti pričam, gde si zapeo tako

-Uhh ne mogu sad brbljiva lampo, žurim, vidiš valjda

Misliš da ćeš spasiti svet ako stigneš na vreme momče…vreme je precenjeno? Svi žure i svima gori pod nogama, a nikad se ne zapitaju da postoji trenutak baš u toj žurbi kada bi trebali da zastanu i razmisle kuda uopšte to jure.

(више…)