Interventna ekipa jurila je hodnikom bolnice. Iz neke ordinacije pored, izlete čovek u belom mantilu,pokaza im rukom na vrata gde je pisalo traumatološko, a meni dade znak da stanem jer nisam imao pristup tamo, i izgubi se zajedno sa njima u sobu par desetina metara levo.
Stajao sam i okretao se levo-desno, kao tražeći nešto a ne znam šta.

–Gospodine, Vi ste doveli ovu damu što su je sada odveli na odeljenje? – upitala me starija žena, medicinska sestra sa prijemnog, a nisam je ni video kada mi je prišla.

-Da, jesam. Kada mogu da je vidim?

-Polako gospodine, sad je u sigurnim rukama, ne brinite. Dođite ovamo kod mene u prijemnu sobu da uzmem podatke.

Za nekoliko trenutaka bili smo tamo. Sede ona, položi prste na tastaturu računara te me pita za ime i prezime, mesto prebivanja. Onda zatraži njenu zdravstvenu karticu.
Slegoh ramenima. Nije imala tu karticu jer je iz druge države i ne prebiva ovde. Na još veću nesreću,  nisam imao ni kinte kod sebe da garantujem lečenje, a moja zdravstvena dokumenta nikad nisam nosio sa sobom koja bi poslužila kao jemstvo za nju.

–Sranje, shit, Scheisse – grmeo sam u sebi – kako se sve glupo namestilo. Dal’ ja mogu da uradim nešto kako valja. 
Došlo mi je da tresnem pesnicom onaj računar ispred mene. Ali ništa mi nije on kriv jadničak, nego to je bila moja luda glava koja ne misli ništa.

-Vidite…jaaa, ovaj, znate, bilo je hitno, morali smo da dođemo…kako da kažem…

Da nije tužno bilo bi smešno videti me kako tražim izgovor kao đak koji je otišao u školu bez domaćeg zadatka.
Ona podiže naočare na nosu baš i kao profesorka u školi, samo što nije bila tako stroga.

-Znate gospodine, ja moram sve po protokolu da zavedem ovde, takvi su propisi. Žao mi je, ali ovo će biti veliki problem ako…

Nije stigla da završi kada se neki glas čuo iza mene koji je prekinuo da dovrši rečenicu:

-Ja ću to da regulišem. Imam sve dokumente a i poznajem upravnika ove bolnice. Slobodno mu se obratite i recite mu da ga je to zamolio taksista iz desetog bezirka. Znaće o kome se radi.

Ona klimnu glavom, uhvati se za telefon, okrenu neki broj. Očigledno je pozvala upravnika i rekla mu o čemu se radi. Spustila je slušalicu sa odobravanjem, reče da nema problema, zatim ljubazno nam ukaza da odemo u čekaonicu.

-Sačekajte tamo, nadam se da će doktor uskoro doći kod vas. Imate i automat sa kafom da se osvežite.

Stajao sam još neki trenutak pomalo ukočen i bez vazduha zbog ovog nastupa vozača taksija. On je bio potpuno smiren, samouveren, a verovatno je na meni video sve, samo ne taj spokoj. Razumeo me je. To mu se u pogledu primećivalo očito. Nisam znao da li prvo da mu zahvaljujem, da li da mu se izvinjavam zbog neadekvatno plaćene vožnje, ili pak da ga dohvatim za ruku i rukujem se sa njim ludački zahvalno.

Dođosmo do stolica u čekaonici blistavo čistog poda sa ponekom palmom po uglovima prostorije. Skljusih se na stolicu sa rukama u džepovima kaputa. Sad je valjalo sačekati doktora, a kad će doći, to niko nije znao.

Moj dobročinitelj je otišao do kafe-automata, izvadio sitnine, okrenu se prema meni i nonšalantno upita:

–Slađa ili gorča?…Ja častim.

nastaviće se…