Buuuu…ne spavajte, hajte na noge lagane. Ovi jadničići na ostrvu pocrkaće gladni, idemo da im nađemo neku hranu. Vatru imaju, sada treba nešto konkretno da glocnu, a verujem da su im se biljčice smučile.
—–

Iako je prošlo samo par dana i noći, činilo se kao da su čitavu večnost ovde. Psiha je već počela da im kljuje razum. Na par mahova im se učinilo da se veliki brod približava sa pučine, čak su videli i nekoliko čamca kako se spuštaju u vodu sa lađe, sa ljudima u plavim odelima, ali ipak je to bila samo morska fatamorgana prouzrokovana iz očaja.
Ne, nisu klonuli duhom, samo su jako, jako podsvesno želeli da odu odavde ma koliko im je naizgled bilo zabavno u ovoj nedođiji. U neku ruku im je i prijalo jer si su iza sebe ostavili obaveze i brige što nosi svakodnevni život. Bar račune nisu morali plaćati i slušati svakog jutra kako zvoni budilnik za posao.

Hmmm…goloruk nisam umeo da uhvatim ribu, mada sam više puta pokušavao sa ocem na reci gledajući ga kako spretno to radi. Nismo imali ni mrežu, udicu, agregat struje, dinamit, i šta je onda preostajalo. Naravno, prva ideja što mi je sinula – oštro, drveno koplje. Prikrsti se tiho i nabosti ribicu. Ha, deluje jednostavno, ali to u reali nikako nije bilo. Bilo je potrebna vežba i višečasovno iskustvo, a stomaci su neumoljivo zaurlevali. Probam, pa šta bude. U svakom slučaju bolje i kopljem nego golim rukama.
Odabrah jedan pločast kamen sa oštrim ivicama da zašiljim drveni štap. Upicanio sam ga ga tako da je zaista ispalo šiljato i probojno. E sad, ostalo je samo da se isproba.
Zagazio sam do pojasa u vodu, njoj rekao da se udalji desetak metara u istoj liniji i da ide prema meni, bućkajući vodu da bi ribe(ukoliko ih ima) krenule u mom pravcu, pa ću već nekako da je nabodem ako bog da.

Počela je hajka. Čak je i podvriskivala mašući rukama kroz vodu idući prema meni. Buljio sam dole ne bi li video da se nešto pokreće.

–Juhuuuuu, ima li nečega, već me ruke zabolele. Da ne ispadne da se mlatim ovde bezveze ako nema nijedne živuljke, bolje je da se kupamo – dobacila mi je skakajući i pljuskajući okolo.

–Ne galami, rasteraćeš mi plen, a i možda te zgrabi kakvo morsko čudovište i odvuče – našalio sam se.

–Ma briga me, lepo mi je ovako…la la la laaaaa

Ufff, što je naporna i neozbiljna. Na ‘kukovo leto’ ćemo imati nešto prigodno za večeru ako nastavimo ovako.

Ahaa, eno nečega, gibalo se kroz talasiće sa perajima obećavajući da bude ulovljeno. Zamahnuo sam iznad glave onom naoštrenom toljagom i hitnuo u tom pravcu. Delovalo mi je da sam baš precizan i usmeren. Štap bućnu u vodu i zabode se u dno. Sranje…promašaj…grrrrr.  ovo tek nikako neće biti lako. Paljenje vatre je još i lak zadatak bio uprkos ovom. Sve je lepo i lako izgledalo gledajući nekog baju kako na filmu to radi kao da mu je ćaća ostavio ovaj zanat u amanet.

Onda sam je čuo kako se kikoće, odbaci se snažno o dno, raširi ruke sa namerom da pljasne o vodenu površinu, nešto slično kao delfin. Moram priznati da je izgledalo veoma graciozno to što je izvodila.. Kapljice su joj prštale po butinama, kapale i slevale se preko kolena dok je izranjala nogama. Mljacnuh posmatrajući sve to. Vitko i prelepo joj građeno telo  plesalo sa morem kao da je rođena među ovim talasima. Uživao sam.

Ali, avaj,  umesto vriska zadovoljstva  posle pada u vodu, začuo se bolan i jeziv krik, zatim batrganje, krkljanje nalik na davljenika koji trpi strašne bolove.

–Nešto je dole…boli, boliii !!! – panično je gutala slanu vodu i  skupljene noge  pokušavala da održi što dalje od dna, žestoko se koprcajući.

Ovo mi uopšte nije izgledalo kao izmotavanje i prenemaganje što je imala za običaj. Brzo skočih do nje, zgrabih je u naručje pa na obalu. Vruć pesak je žario kožu. U prvom momentu, gledajući joj stopala nisam video ništa, s’tim da je jako bila i nemirna, tako da sam je morao čvršće stegnuti za članke da bih video šta je bilo u pitanju.
Nakon par minuta, na tabanu se ukaza crveni kružić koji je brzo počeo da dobija ljubičastu boju, i proširi se veličine novčića i jasno se video ubod na sredini.

Verovatno jež – pomislio sam – njegove bodlje znaju biti ‘ljute’, mada je njena reakcija bila suviše bolna, a otok brzo napredovao za tako nešto. Pažljivo je smestih u hladovinu, na naš ležaj. Bila je veoma uplašena,  a najviše me zabrinjavalo to što joj se stopalo sad već vidno nadulo. Neverovatna reakcija za kratko vreme, to ježić nikako nije mogao da uradi.

Morao sam hitro da delujem, da saniram povredu, verovatno je u pitanju jak otrov, od koje životinjke ne znam, ali nije ni bitno, važno je bilo zaustaviti njegovo širenje.
Lice joj je postajalo sve bleđe i bleđe sa modrim podlivima ispod očiju…usne su grozničavo drhtale.

Polako je gubila svest u agoniji grčeći se celim telom…

…nastaviće se

-Neka je blagoslovena fizika !!! – uzviknuo sam.

Kroz glavu su mi projurile silne formule, skice, namršteni profesor što me je večito izvodio na tablu da odgovaram sa rečima: „Gospodine Vuče, ajde nam deder, reci nešto reci danas nešto  o prizmama i prelamanju svetlosti…

Naravno, uglavnom sam blejao kao ovan pogledom tražeći od skrušenih lica drugova i drugarica da mi došapnu koju pametnu, i redovno se vraćah na mesto sa kritikom i kecom u školskom dnevniku, velikim kao vrata crkvenih dveri. Ne znam zašto, ali optika mi je uvek bila mrska, neinteresantna, više sam voleo elektromagnetizam što je i uslovilo da se sutradan bavim time.

Sad nisu trebale posebne neke jednačine da bih došao na ovu ideju kakva mi je sinula, pre će biti da je to neka zaostavšina moga mozga sa časova dopunske nastave kada sam trebao da popravim slabu. Prizma i ostala staklarija su sada dobro došli, makar kao ideja a njusam imao i nešto što će zapaliti plamen. I manite se romantike, ona pali srce i utrobu, a ovo nešto mnogo praktičnije…vatru koja će osvetliti mrak i spremiti ribu…možda ako je uhvatim kasnije, ali o tom potom, tu je tek prava avantura.

Sad se Vi pitate da slučajno lepa dama ima takva sjaj u očima da može od svoje vreline ispeći kobasicu ? Može, ali ta kobasica nije za pečenje, ovde je bila poenta šta je to ona imala u očima te mi se javila ova famozna misao za rešenjem problema.

-Sedi ovde, polako…gledaj u mene i ne trepći ! – žurno je spustih na pesak pored palme da sedne i rukom je naslonih na drvo. Prosto je neverovatno kako ih nisi izgubila u vodi dok smo plivali. Par puta si pomenula da te grebuckaju ali nisam obraćao pažnju jer znam da imaš osetljive oči pa nisam obraćao pažnju. Hajde pokušaj da ih izvadiš, imaš duže noktiće. Pažljivo, polako, posle treba da ih vratimo na svoje mesto.

Iako joj ništa nije bilo jasno, ćutke je otresla pesak sa ruku, liznula vrhove jagodica. Noktom je lagano, sasvim lagano zavukla ispod sočiva, i isto tako nežno ga odvojila od dužice. Već sam bio spremio čist list koga sam prethodno pokvasio pa da je to parče staklenceta  položila na njega. Tako je isto uradila i sa drugim sočivom.

Ne znam da li ste nekad palili vatru sa lupom, ali to je meni bilo veoma interesantno kao klincu kada smo se skrivalai iza kuće i pravili razne pizdarije sa tim. Jednom upalismo tako stog sena kod babe i dede na selu. Pola sela je došlo da gasi požar. Tada je to bilo lako, takvo sočivo je imalo veliku moć uveličanja, dok ova dva staklića su morala biti spojena zbog povećanja žižne daljine, tj. boljeg fokusiranja svetlosti. Suviše su bila mala da bi ih komotno držao u ruci a pritom da se ne slome, jer su mi ruke već pomalo ogrubele sa smanjenim osećajem za stisak. Zbog toga, na brzinu sklepah od  grančice nešto kao držač u obliku maleckih rašlji  gde su ona bila postavljena jedno preko drugog….i cela mudrolija je tu ležala, u  spoju nauke i improvizacije.

-Ako možeš da vidiš, tu oko sebe imaš suvu travu, sakupi je na jednu gomilicu, ne smem sada da puštam ovo iz ruku – dobacih joj ne skidajući pogled sa grančice i sočiva.

-Uhhh, pa nisam, baš toliko ćorava, mogu da vidim šta je šta i bez njih, a izgleda ih nisam nosila kada sam tebe upoznavala – isplazi mi se i poče da sakuplja travčice slažući je na gomilu.

Sunce je bilo visoko, žežilo je, bilo je pravo vreme da konačno položim zadatak iz fizike. Sad bi profa bio verovatno ponosan na mene i moju domišljatost. Idemo…jen’, dva, tri…polećemooo…

Zraci su padali na konveksnu(udubljenu) stranu optike i skupljali je u žižu, u jednu malu tačkicu koja je padala na suvu gomilicu trave. Približavao sam i udaljavao grančicu da bi se ta svetla tačka što bolje izoštrila i fokusirala na intenzitet potreban za paljenje. Opp, tu je…maksimalna sabrana svetlost. Zaustavio sam disanje. Lakat mi je bio naslonjen na tlo da ruka ne bi podrhtavala.  I more se utišalo iako su udarali talasi gonjeni vetrom sa pučine jer ovo su bili trenuci kada se krala vatra bogovima. 

Prelomljena svetlost je ćutala neko vreme, nije disala isto kao i mi, dok se najednom ne ukaza nešto kao naznaka dima, poznat miris paljevine toliko očekivane… pa sve više i više i više, gušće, čak i ljutkasto. Ta ljutina nije smetala, naprotiv, otvarala je pluća, prožimala na krik koji se prolomio u trnutku kada ugledasmo plamičak kako se pomalja iz beličastog dima.

-EEuureekaaaaaaa !!! – naravno, to sam se ja prodrao suzdržavajući se da ne poskočim dok joj nisam dodao da preuzme instrument  jer je operacija uspela, a na sreću, pacijent nije bio mrtav.

Brzo sam dohvatio sa strane još suve trave, kojekavih grančica, izukrštao ih preko svega ovoga, pa polegao po pesku da lagano vrhom ustiju dunem malo vazduha da bi se sve to još bolje razgorelo. Plamen se povećavao, pucketao, razigravao. Kako je bilo impozantno videti taj prizor…od ničega nešto, a uz to i korisno. Kao da nikad pre ne videsmo ovo što gori, smejali smo se i plejskali rukama kao mala deca, grlili, ljubili, vrteo sam je od sreće mlateći na sve strane, naravno dalje od vatre da je ne podrndamo. Svakako da je prvo odložila naš upaljač na sigurno mesto pa se onda glupirala.

Sada je oganj bio u pravom smislu reči. Hrpa dveća je nabacano koje se odlično razgorelo u svom plamenu što je lizao više od metra. nazvao sam je ‘večna vatra’ zbog toga što je morala biti konstantno održavana dan i noć jer nisam hteo da rizikujem ponovo avanturu sa sočivima i ne slomim ih. Tako ponosan, naduven, ushićen, zagrcnut od oduševljenosti, frenetično sam sakupljao još grana pa ih bacao na gomilu pored ne bi li slučajno zafalilo.  Onda sam poslao poljubac Suncu, zahvalio mu, poklonio mu se  zbog svoje darežljivosti.

Elem, projekat je uspeo, krećemo dalje. Sada treba napuniti stomake a da to ne bude sa kokosovim orasima. Znači šta…

…idemo u ribolov 😉

nastaviće se…spremite udice, mreže, dinamit, ili struju…ribice moraju biti uhvaćene 🙂

Mic po mic i dođosmo  do paljenja. Sve bi to bilo lako i jednostavno da sam imao adekvatnu opremu za to, ali pošto u ovoj vukojebini nije bilo ničega osim peska, kamenja, drveća, moralo se iskoristiti nešto od toga. Ovo kamenje kao što rekoh u prethodnom delu, nije obećavalo neki učinak, znači šta…ostalo je da se oprobam u drevnoj indijanskoj veštini stvaranja plamena. Tu metodu sam nekoliko puta pokušao i pre kada smo logorovali sa društvom na nekoj planini i naravno nije mi uspelo, srećom  tada imasmo konvencionalni pribor – upaljač.

Daklem, uspeo sam naći jednu suvu granu debljine prsta, poprilično pravu, tvrdu, izlomih je na nekih dvadeset pet santimetara, odmah tu u blizini je bila još jedna deblja, raspolućena takođe dobro osušena. Na tu polutku sam nabacao malo suvog lišća i trave, tek da prekrije površinu podloge jer nije  valjalo veća količina da  ne bi samo sebe gušilo zbog boljeg protoka vazduha. I šta je sada ostalo ? Naravno, da se poklonim i počnem sa guslanjem. Moram vam priznati a sam imao blagu tremu kao da su me gledali mnoštvo njih u amfiteatru pred nastupajući čin, a takvo osećanje je nastupilo sa činjenicom da niko iz publike nije imao šibicu ili bilo šta drugo, nego je sve zavisilo od moga umeća. Ta jebena činjenica je jakom otežavala situaciju, al’ dobro, to je što  je, dosta priče pa da krenem u akciju.

Kleknuo sam pored spremljenog materijala za potpalu, uzeo onu granu za guslanje, prislonio na podlogu, uhvatio vazduh, dunuo i počeh da je brzo vrtim između dlanova trljajući vrhom na donju suvu granu. Prvo polako dok nisam uhvatio ritam, pa sve brže i brže. Nisam obraćao pažnju na nju, mada nije ništa govorila, a krajičkom oka  video sam da je kršila svoje tanke i duge prste kao posledica isčekivanja i napetosti. Više puta se porasturalo ono lisje i travčice tako da sam ih užurbano i nervozno vraćao na mesto i nastavljao da okretanjem gudala. Čini mi se da je prošla večnost, dlanovi me počeli boleti, ali nisam prestajao. Trljam, trljam, sve se puši…ma đavola, nema još ničega…grrrrrrr.

Mala pauza da odmorim umorne ruke, obrišem znoj sa čela, i of kors, da par puta sočno opsujem sve do petog kolena, seme, pleme i sve što ide uz to. Koliko god se trudio to više nije imalo nikakvog efekta, samo se drvo-podloga umasnila i tek malo zagrejala od trenja. Možda gudalo nije bilo od zadovoljavajućeg drveta, možda je imalo vlage u sebi ili pak ovo drugo je bilo vlažno mada na dodir sve je izgledalo odlično prosušeno – razmišljao sam.  Šta činiti ???

Podigao sam pogled i zagledao se u nju sa nekim izvinjenjem, skrušen, poražen. Stajala je iznad mene sa rukama u džepovima teksas pantalonica gotovo na ivici plača. Oči su joj se punile suzama…videlo se da je tek sada stiže post-traumatski šok nakon doživljenog, a inicijalna kapisla je bila moja nespretnost da zapalim vatru. Sunce je bljeskalo o njene suze i zraci su se prelamali tako da su me skoro obasjavali. Dirljiv prizor.

Čekaj malo…sunce, zraci, oči, suze, prelamanje…Skočio sam kao oparen, pobacao ono drvlje, proklete drangulije što mi samo izguliše kožu na dlanovima, brzo joj priđoh, uhvatih je za ramena. Nisam bio romantičan u ovim trenucima, niti je to bio neki gest tešenja, nego sam video vatru u njenim očima.

–Ne mogu da verujem,  ne mogu da verujem !!! – ponavljao sam izbezumljeno – ushićeno – Ovde se krije plamen za kojim tragamo, na njenim zenicama !!! Kako sam glup, kako se nisam odmah setio !!??

Neću da vam kažem njeno zaprepaštenje dok me je gledala u tom ludilu, a siguran sam da niste ni Vi ništa manje začuđeni mojom reakcijom.

Uostalom biće vam sve jasno…ali u sledećem delu. 😉

Do tada, budite mi dobro i imajte pri sebi uvek poneko palidrvce šibice, nikad se ne zna kada će Vam zatrebati.

nastavak sledi…očiju mi 🙂

Već se bogami dobro smračilo, srećom, mesečeva svetlost osvetljavala je beo pesak i presijavala se preko vode tako da smo imali solidan pregled bliže okoline što je omogućavalo da se olakšano krećemo i snalazimo u ne potpunom mraku.

Prvo što mi je palo na pamet a to je naravno, vatra. Ali mućak. Ni šibice ni upaljača, a da sad krešem  kamenje ko blesav, to bi potrajalo do zore i ništa ne bih uradio. Ostalo je samo da napravimo nešto primitivno gde ćemo prenoćiti a da to ne bude baš na ‘golom’ pesku. I šta bi drugo nego da nam suvo lišće i grane posluže kao neka ‘na brzinu montažna postelja. Zato smo se dali u prikupljanje tog materijala, i dok ga ne sakupismo nismo stajali. Ocenih da je najbolje mesto za naš ‘apartman’ bio ispod četiri palme raspoređene u nepravilnom četvoruglu sa nekih 3-4 metara razmaka između stabala. Grane su drveća su koliko-toliko poslužile kao krov, a od onog što smo prikupili napravismo prirodni ležaj za dvoje. Izgledalo je simpatično i romantično. Bar nećemo da se žuljamo po kamenčićima na plaži.

– Šta kažeš, a? Evo nama medenog meseca i to za džabe. Dosta nas je ‘odrala’ turustička agencija, pa zaslužili smo valjda nešto i badava – ćušnuo sam je laktom i namignuo.

– Lepo, lepo – reče ona sa smeškom – ‘Posteljina’ je čista i mekana, malo šuška, ali bar nema onog dosadnog peska da mi se zavlači gde ne treba, a sada me gospodine, otpratite do toaleta, piški mi se – glavom pokaza na tamo dalje prema delu gde je šuma počinjala.

O bože i ženske rabote. Sad ne može da piša odmah tu negde na plaži,  nego primadona želi da se sakrije u šumici. Da ne misli možda i toalet papir da joj dodam kad završi !?

-Ajd’ dobro…samo pazi da te nešto ne ujede za dupe u ‘toaletu’ – nasmejao sam se, mada njoj i nije bilo baš zabavno. Verovatno je mislila da sam nepristojan, pa me je onako nonšalantno pogledala preko obrva, dunu kroz nos ono kratko- Hmm– i odosmo da obavi to što je naumila.

U gustom rastinju osećala se blaga svežina. Bilo je prijatno, tiho, samo se čuo  poneki insekt kako mrda među lišćem. Bolje insekti nego aligatori. Napomenuo sam joj to, i video njene velike plave oči kako se šire i pomalo unezvereno osvrću okolo dok je čučala. Imao sam utisak da je na brzinu navukla gaćice i pantalonice i rekla da je gotovo. Nema potrebe da naglasim da sam hteo da prasnem u smeh, ali se suzdržah nekako.

Sada je valjalo da se konačno stacioniramo gde smo pripremili mesto za počinak i preguramo ovu noć, a sutra će već biti vremena za dalju organizaciju boravka ovde, mada nam je u podsvesti bila misao da će se sutra pojaviti neko u potrazi za nama. Sa tim nadama i željama, legosmo pripijeni jedan uz drugog. U vazduhu se osećala vrelina leta i mirisi egzotičnog ostrva. Tako pribijeni na našem montažnom krevetu, umor od sveukupnih događaja je učinio svoje i bacio nas u čvrst san.

Ne znam koje je vreme bilo i koliko smo odspavali, kada začuh kako vrisnu pored mene i poče da mlati nogama. Šta joj sad bi? – brzo sam se pridigao i gledao da ukapiram o čemu se radi.

–Skidaj to sa meneeeee – vriskala je i dalje mlatila nogama u sedećem položaju.

-Šta bre da skidam, ti si nešto ružno sanjala !?

– Ma kakvo sanjanje idiote, vidiš da mi se nešto zakačilo za palac na nozi i steže. Poješće mi prrrsstt !!!

Sagnuh se do njenih stopala i imam šta da vidim. Jedan manja kraba je lutala noću i baš naletela na prste moje drage pa je capila  onako u prolazu. Aooo majko moja, ako nije pesak u gaćama onda je kraba na palcu i to opet na nju.

-Ček’, stani, polako, sad ću ja to. I ne urlaj, probudićeš i ostale krabe pa smo tek onda najebali – trudio sam se da budem ozbiljan stiskajući usne koje su podrhtavale da prasnu u glasan smeh, ali taman posla da me vidi u tom raspoloženju.

-Etooo, gotovoooo, nema je više. Otkačio sam je i pustio sirotu ‘štipaljku’ da ide svojim putem, a tebi je samo malo pocrveneo prst i koliko vidim ne izlaze ti creva.

Besno me pogleda prihvatajući se za nogu i dalje pomalo cvileći. Šta sam mogao drugo da učinim nego da joj poljubim mesto „strašnog ugriza“, govoreći kako ću sutra da je nađem i da ću joj se ‘krvi napiti’ zato što je povredila moje plavojče. Tu se i ona razglali kada shvati da se više uplašila nego što je stvarno bilo ozbiljno,  zagrli me jako i gricnu za uvo.

–E sad si nadrljao frajeru, moli boga da što pre dođe pomoć po tebe ! – ton glasa joj nije više bio gnevan nego bezobrazno zavodljiv.

Ugasih Mesec jednim pokretom ruke. Držeći je za ramena spustili smo se opet na ležaj, a noć je osluškivala ono što predstoji u sledećem nastavku.

nastaviće se…

p.s.

i spremite kokice, neko pićence za sledeći deo 😉